Imao je stari Halil mnogo zemlje. Previše. Bio je to u svoj vakat veliki gazda i veliki radnik. U toru bi u svako doba imao bar pedesetak ovaca, a u štali po nekoliko krava i par dobrih volova. U državnom poslu nije nikada radio, uvijek je bio sam svoj gazda. I sad, kad je već bio prilično oslabio, bio je glava kuće i njegova se slušala. Sinovima je dao po komad zemlje, da naprave kuću da budu uz njega. Uz njega, ne s njim!

Ono što je dao, dao je i tu pogovora nije bilo ali u općini zemlja je još uvijek bila zavedena na njemu . Uzalud su sinovi tražili da im to i službeno prevede, ni govora. On je svoje rekao, tako će biti dok je on živ, a poslije kako im volja. I ne da! Jedino je u čitavom selu još u Halilovoj kući noću gorjela petrolejka, lampa, jer tvrdoglavi starac nije htio da priključi struju. A mogao je, nije da nije.

“Neće oni meni s Kiseljaka komandovati kad da užegnem a kad da uduhnem”, prkosno je govorio starac kad bi ga ko upitao o tome. I ne šće. Sinovi se poženili, izrodila se djeca. Najstariji, Ibrahim, napravio kuću, ćerpićaru, tako se moglo i sa svojom ženicom , mršavom i ponekad čangrizavom izrodio dvoje djece.
Sin, stariji, ličio je na majku. Bio je mršav, slabašan, bolešljiv. Djevojčica se rodila nakon punih pet godina. Bila je ljepuškasta, nježna i ličila je na oca. Djeci je u početku, kad su uznali, bilo neobično što od sve djece u selu jedino oni nemaju sijalicu, radio. Poneki su imali i televizor a oni ni sijalicu.

Sinčić je uskoro krenuo u školu. Dobro je učio. Nije mu smetalo sto je morao da čuva nekoliko ovaca, jedino njihovo bogatstvo, držeći knjigu u jednoj, a lanac koji je po pravilu bio vezan oko vrata najnemirnije ovce u drugoj ruci . Kada pred sami akšam zatvori ovce u štalu, klanja akšam i večera, onda bi pri škrtoj svjetlosti koju je pružala petrolejka pisao zadaću. I bio je najbolji u razredu.
Otac, pravi Halilov sin, tvrdoglav bar upola kao i njegov otac, nije išao u školu sinu. Za te poslove bila je zadužena majka. Otac i sin su jednom, na početku školovanja obavili jedan “muški” razgovor , koji je mališan znajući oca veoma ozbiljno shvatio. Tada je otac rekao sinu:“Ja ti neću dolaziti u školu, ona će”, prstom pokazujući na majku.
“Ako ona dođe i kaže da je loše, od mene su ti dvije ovce. Ispisat ću te iz škole, a ti ...Da li ćeš ih prodat’, popit’, iskockat’ ili raskošit’ pa imati stotinu dabogda, do tebe je..."

Razgovor je bio završen. Nije bilo potrebe da se ponavlja. Sin je marljivo učio i slušao svog babu. Dva puta je pred njihovu kuću, na Ibrahimov poziv, dolazila komisija iz opštine da bi se konačno taj mali, beskorisni komadić zemlje , koji je u isto vrijeme njegovoj porodici bio sve, preveo u njihovo vlasništvo. I opet ne dade Halil. Obeća on i veli dat će, ali kad komisija dođe, nešto se u njemu uskovitla, uzjoguni, pobuni. I ne da.
A onda jednoga dana, odjednom, pozva sinove i bez riječi, onako kako je on zamislio da treba podijeli svu zemlju. Nedugo nakon toga i umrije. Da li je osjetio skori kraj ili je nešto drugo prevagnulo, ko zna. Sinovi ga lijepo ukopaše, podigoše mu nišane, zasja sijalica i u Ibrahimovom domu. I od svega osta samo sjećanje i izreka koja podsjeća na to “Zainatio se k’o Halil s sijalicom”.