Mirhat Mračkić: Samo nek' se kotrlja

Pojedini ljudi lažu čisto da bi prevarili nekoga. Drugi lažu iz navike, treći iz zabave. Njih dvojica su lagali jer su uvjerili sami sebe da je to što govore bilo istina. Kažu da kada lažov više puta ponovi laž, ubijedi sebe u “istinitost” onoga što je izgovorio. Doduše, njihova laž nije nikoga koštala, osim njih dvojicu jer im niko u selu bez predočenog dokaza ne bi povjerovao ni koji je danas dan. Laž je za njih bila predmet međusobnog prestiža pa su nastojali da ona bude što “okruglija”. Sjede oni tako na Azemovoj terasi, piju kahvu a Šefik će izbečivši oči u daljinu priupitati:-E, vidiš li ti Azeme onu muhu gore na rezervoaru? Pritom uprije prstom u rezervoar za vodu u selu, najmanje kilometar udaljen od mjesta na kome su sjedili. Ovaj se zagleda, stavi dlan iznad očiju da mu sunce ne ide u oči i energično odmahnu glavom:- Ne vidim je , daleko brate. Čujem da zuji ali ne vidim. Što jes’, jes’, šta ću ti lagat’?!

Pored toga što je bio

“uspješan” lažov Šefik je bio i lovac. Doduše, nije mu baš išlo od ruke ali mu je ta aktivnost pružala neograničene mogućnosti da razvije svoje ionako “nadljudske” sposobnosti u ovoj prvoj i najvažnijoj. Njegovi “ulovi” su bili redovni, veći i bogatiji od svih drugih, jedina im je mahana bila što ih niko nikada nije vidio ali su čuli za njih u dugim i širokim pričama koje je Šefik ispredao. Oni rijetki, viđeni ulovi prolazili bi po nekoliko puta kroz selo, “ za svaki slučaj “, nek’ se vidi. Prethodno dobro natrpan lovački ruksak mogao je taman da primi još jednog zečića, ali su mu nožice i rep morali izvirivati iz ruksaka koji bi Šefik ponosno pronio dva-triput kroz selo. U šumi je na svaki lavež psa u daljini, uvjeravao lovce kako je to njegov Ćapin , kako se zvao njegov lovački ker kao da ni jedan drugi pas nije umio da laje .

  • Eno ga, Ćapin potjerao nešto. Čuj ga!

Jedanput tako dok je stajao s komšijom Zahidom na kosi začuvši lavež u daljini ponosno reče: - Čuj ga Zahide, poćer’o bezbeli nešto. Nema ga k’o Ćapina nadaleko.

Zahid se na to nasmija i rukom pokaza na kera koji je ležao samo par koraka iza njih: - Kakav bolan Ćapin? Eto ti ga čeka da raspakuješ ruksak pa da doručkuje!

Naravno, ova “nezgoda” je veoma brzo dobila krila i došla i do Azema. On da ne bi ostao “kraći” odmah ispriča Šefiku kako iako nikada nije bio lovac ima strašno iskustvo.

  • Zanoćim se moj ahbabu jedne jeseni na planini. Sam u kolibi, naložio vatru, peć pucketa, gluho doba. Odjednom, k’o iz vedra neba neko zalupa na vrata. Tu Azem zastade, utiša se a Šefik blenuo u njega, ne trepće.
  • Pitam ko je, ko je, niko se ne odaziva. Uzmem sjekiru iza vrata i polahko otvorim vrata kad moj ahbabu, imam šta i vidjet’. Međed na vratima! Stoji preda mnom, mumlja i stalno mi gura šapu pod nos. Prep’o se ja brate, nemam ti šta lagat’. Ja malo ustuknem al’ on opet za mnom i opet onu šapu gura meni u lice.
  • Pa šta ti pobogu si brate? - iskolačenih očiju priupita Šefik.
  • Ma šta ću bolan, ja nazad on u kolibu! Sila je to, nemam kud, gotovo! Kako dođe na svjetlost lampe, zagledam se ja kad bolan njemu se jadniku u šapu zabio veliki glogov trn. Izvadim mu trn, on othuknu, gleda me moj ahbabu, sve nasuzio. Okrenu se i ode isto onako kako je i došao.
  • A ti? Šta ti? - priupita Šefik.
  • Ma šta ću, onakav istravljen zaključam kolibu i legnem - slegnu ramenima Azem.
  • Dobro si mogao zaspati, ja brate oka ne bih sklopio.
  • Ma šuti, zasp’o sam tek pred zoru. Prevrni se ‘vamo, prevrni se tamo. Pred zoru nekako sklopim oči i zaspim. Probudio sam se oko podne. Otvorim vrata i umalo da mi srce otkaže moj ahbabu.
  • Aman pobogu, što sad - iznenađeno će Šefik - zar more bit’ šta gore od onog sinoć?

Azem se nasmija, odmahnu rukom, spusti dlan na Refikovo rame, unese mu se u lice pa mu tihim glasom, kao da mu saopštava najveću tajnu reče:

  • -Moj prijatelju, otvorim vrata, ne mogu izaći iz kolibe. Dok sam ja spavao medo donio drva pred kolibu, zatvorio izlaz. Mogao sam još jednu zimu zimovati koliko je on toga pripremio.
  • Jesi l’ vidio moj ahbabu što je karakter? Međed bolan, što bi se reklo hajvan a vidi ti to!? E, svašta sam čuo al’ ovo... Znaš šta? Da mi je ovo bilo ko drugi pripovjedio rek’o bih mu da laže. Tebi vjerujem vala sve i riječ.

I tako, vuk bi sit, a ovce na broju. Šefik “povjerova” i dobi bonus za svoje nove “podvige” kod Azema. Uglavnom, nikoga od toga ne zabolje glava. Njih dvojica nastaviše po starom. Srećom, niko se lažima nije udavio a da jeste njih dvojica bi zasigurno bili među prvim i najvećim žrtvama.

Novum.ba/Mirhat Mračkić

Vezano: